Бекетово се дело прикључује драгоценом, непрегледном низу упорних покушаја да се пронађе одговор на (не)постављена питања о човеку. Небројени покушаји да се проникне у тамне дубине тог дела најчешће се завршавају управо у ћорсокаку који оно описује. Чудно. А све изгледа тако једноставно...
Милојко Кнежевић
Разумљиво је да су на Бекета огорчени људи позитивистичког духа који рачунају да инструментима психологије и социологије могу да изграде срећнога човека, човека кога не хвата страх од „велике цивилизације”. Разумљиво је да га презиру марксисти који се уздају у Историју, прокламују веру у човека и отписују свакога ко тежи да разоткрије онтолошку отуђеност; Разумљиво је да он обеспокојава хришћане за које је човек створен по божјој слици и прилици... Међутим, то дело које се опире сваком сврставању, које измиче сваком хуманизму – које чак и егзистенцијализам, зато што је он врста хуманизма, оклева да присвоји – то ужасно дело има дубоко људски одјек.
Жан Онимус
Мистицизам није мрачњачки поглед на свет или нека врста затуцаности, како се то често лаички говори, посебно у срединама које су материјалистички поглед на свет претвориле у окошталу догму... Најшире гледано, мистицизам се може одредити као нека врста пробоја кроз свет времена и историје, у вечност и безвременост. То је свест о нечему иза, са оне стране разума, материје, иза видљивог, свест о најдубљим понорима где се спајају божанско и људско, о путевима који доводе у непосредну близину најскривенијег од свега скривеног.
Филип Давид
Ретки су они који у доколици или из неких других разлога нису пожелели да се једног дана нађу у многим оним местима, градовима и земљама, које је створила нечија имагинација. И не само зато што у измишљеним световима владају бољи закони него у стварности (и они често могу бити крвави и застрашујући), већ и стога што уз све друге потребе, човек има сталну потребу да се повремено отисне у далеке и непознате пределе, понекад из најчистије радозналости, или да би се бар за тренутак ослободио притиска стварности.
Милка Лучић
А Србија има свој Монферато и свој Атос. Само он није ни као први, који је из земље изникао попут високе купе окружене брежуљцима, ни као други, који као „планинска катедрала анатолског хришћанства” господари валовима Стримонског залива; у дубокој клисури између Каблара и Овчара леже на обе обале реке по четири манастира, са својим причама о некадашњим чудима, тако скривени од погледа пролазника да ретко кад странац залута до њих.
Феликс Каниц
Писати о овим светињама данас када се српски народ поново враћа своме православљу, када се Цркви враћа заблудели син, задатак је свих оних који верују у обнову једне разорене културе чије је место у европској цивилизацији давно одређено.
Бранко Кукић
Но ничег нема: ни врхова, ни живота, ни успона. Нити је овај врхунац прави врхунац: он нема суштаства, нема чврсту основу. Троши се, ма шта да је, руши се, док он пада, пада у гротло вулкана, мора да се ипак попео, мада му сад у ушима одјекује ова хука плесниве лаве, ужасно, у ерупцији је, али не, ово није вулкан, сам свет се распрскава, распрскава црним млазевима села избачених у космос, а он пада кроз све то, кроз непојамни пандемонијум милиона тенкова, кроз огањ десет милиона пламтећих тела, пада, у шуму, пада...
Малколм Лаури
Лаури није био заговорник апстрактног и хладног модернизма, већ писац чије су разбарушене и еруптивне емоције биле ближе поезији него прози. И као човек и као писац, истраживао је, пре свега, границе егзистенције, па тек онда границе конструкције.
Небојша Васовић, Новица Петровић
